ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ПОЖАРЕВАЦ....
ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ПОЖАРЕВАЦ....
ISSN (Online) 2812-9636
ИНСТИТУЦИЈА:
ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ПОЖАРЕВАЦ
ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:
Др Јасмина Николић, директорка Историјског архива Пожаревац
АУТОР И УРЕДНИК ПОРТАЛА:
Др Јасмина Николић
ТЕХНИЧКИ УРЕДНИК:
Александра Богдановић
АУТОРИ:
Др Јасмина Николић
Др Драгана Милорадовић
Наташа Милошевић Дулић
Мирјана Степановић
Павле Р. Срдић
ПОЧЕТАК
1.10.2021.
СТАТУС:
У току
___________________________
КОНТАКТ ПОДАЦИ:
ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ПОЖАРЕВАЦ
ДР ВОЈЕ ДУЛИЋА 10
12000 ПОЖАРЕВАЦ
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
www.arhivpozarevac.org.rs
info@arhivpozarevac.org.rs
+381.12.523.082
На дан 10. марта навршава се 149 година од смрти једног од доајена социјалистичке мисли у Срба, филозофа, публицисте, политичког активисте, а што је широј јавности мање познато – и књижевног критичара, Светозара Марковића. Рођен 1846. године у Зајечару, рано остаје без родитеља, па о њему бригу преузима маћеха Марија. Гимназијалац у Крагујевцу и Београду, а у потоњем започиње и студије технике, које ће наставити у Петрограду и Цириху као стипендиста Владе Кнежевине Србије. Повезивање са ''револуционарним кружоцима'' окупљених око идеја руског филозофа Н.Г. Чернишевског довело је до тога да је морао напустити Русију и отићи у Цирих, у коме се такође неће задржати, јер је одатле упућивао оштре критике према намесницима Јовану Ристићу и Миливоју Петровићу Блазнавцу, а за шта се верује да је довело до губитка његове стипендије.
Поред запажене публицистичке делатности – као оснивача листа ''Раденик'' у Београду 1871. године, првог социјалистичког и радничког листа у Срба, као и листа ''Јавност'' у Крагујевцу 1873. године, те аутора многих критичких чланака – и ништа мање запажене делатности у домену књижевне критике, оно по чему и највише памтимо лик и дело Светозара Марковића, јесте његова филозофска мисао и огледи о појединим савременим питањима и проблемима младе српске државе и друштва. Критика је, ако смемо слободно рећи, Марковићу и дошла главе. ''Српске обмане'', објављене у новосадском листу ''Застава'' коштала га је стипендије, док су бројни текстови доводили до различитих врста санкција према његовом животу и раду. У свом капиталном делу ''Србија на истоку'' из 1872. године, али и појединим чланцима, Марковић оштро критикује власт кнеза Михаила, како је назива, ''великосрпском'' политиком, сматрајући да би наставак те политике био контрапродуктиван, јер Срби ван Србије живе у измешаним срединама, те да би наметање српске власти довело до нових побуна и ратова. Уместо овакве, за Марковића конфликтне политике, требало би приступити стварању Балканске федерације, заједнице свих балканских држава и народа, под потком уједињења слободних и радних људи, а не народа и држава.
Оно што повезује нашег познатог социјалистичког мислиоца и политичког активисту и град Пожаревац јесте време које је провео на издржавању затворске казне, на којој, нажалост, оболева од туберкулозе, од које се никада неће опоравити. Марковић у пожаревачки казамат на издржавање казне затвора доспева априла 1874. године, након судског процеса који се водио против њега за увреду Народне скупштине и злоупотребу штампе у пропагандне сврхе. Иако делимично успева у својој одбрани, бива осуђен на 18 месеци строгог затвора. Међутим, након жалбе, а имајући у виду његово здравствено стање, казна му је умањена на 9 месеци затвора. Ипак, Светозар Марковић излази из затвора у веома лошем здравственом стању.
За време његове робије, лист ''Јавност'' из Крагујевца, чији је оснивач, уредно извештава своје читаоце о току судског процеса против њега, као и његовом здравственом стању. Страни новинари су били нешто ревноснији и преносили су да Марковић казну издржава у нехуманим условима, у тоталној супротности са потребама његовог здравља – у хладним и мемљивим ћелијама, слабо проветреним и осветљеним, без адекватне хране и воде за пиће. Познато је и да му је било ускраћено право на читање и писање, те да је казну издржавао у ћелијама са великим бројем затвореника.
Но, Марковић дочекује слободу, упркос тешкој болести, која ће, нажалост, однети његов живот. Светозар Марковић је преминуо у Трсту од последица туберкулозе, 10. марта 1875. године, где се налазио на лечењу. Забележено је да је преминуо сам и напуштен од свих у тршћанској болници. Његов брат, Јеврем, организовао је пренос његових посмртних остатака у Србију, а Светозар Марковић бива сахрањен у Јагодини, граду који ће у периоду социјализма носити његово име – Светозарево.
У спомен на лик и дело Светозара Марковића са Вама делимо његову фотографију која се налази у нашем Архиву.
Фотографија: Светозар Марковић
Историјски архив Пожаревац, Колекција Миливоја Мише Караџића
Одабрао: Павле Р. Срдић, адвокат и координатор тима за историју и традиције прошлости фондације ''Фонд Светозар Марковић'' из Београда
© 2021 ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ПОЖАРЕВАЦ. СВА ПРАВА ЗАДРЖАНА.